Правопис, преписи, преводи
Ресавска школа
За само две деценије заједничког трајања ктитора и задужбине (1407-1427), Ресава је постала блистава звезда српске културне историје. Под заштитом „учитеља српског“ Константина Философа рођена је Ресавска школа - правописна, преписивачка и преводилачка.
Ктитор је, пише Константин, сакупио „са свих страна веома умне и изузетне монахе“. Њихови преводи и преписи уживали су углед све до краја 17. века.
РЕСАВСКА ШКОЛА
Уточиште за људе од пера
Крај 14. и почетак 15. века
Уточиште учених
Бежећи од завојевача из Азије, књижевници, граматичари и преводиоци склањали су се у српске земље. Деспот Стефан примао је избеглице из разорених ромејских земаља, а у браничевским манастиримa живели су синаити - српски, бугарски и грчки монаси-исихасти.
У манастирским одајама преводили су непреведена дела са грчког, поправљали старе преводе и пажљиво их преписивали. Много имена није сачувано - због пропасти државе, али и због монашке смерности која их је наводила да прећуте своје име.
УЧЕНИ МОНАСИПисари и преводиоци
- Константин Философ
- „учитељ српски“, писац Сказанија о писменех и Житија Деспота Стефана
- Григорије Цамблак
- дечански игуман, потом кијевски митрополит
- Андоније Рафаил Епактит
- писац Похвале Кнезу Лазару
- Инок из Далше
- светогорац који је за Деспота преписао много књига
- Григорије Хиландарац
- исправио Зонарину Хронику према грчком изворнику
- Поп Венедикт
- на Светој Гори превео Шестодневник Јована Златоустог
Прва филолошка расправа у српској књижевности
Сказаније о писменех
Преписивањем су се грешке умножавале, па је сазрело време за реформу. После 1423. године Деспот моли Константина Философа да састави трактат о правопису - Сказаније о писменех, познато и као Повест о словима. Настало у Београду, а по неким истраживачима у Ресави, оно је први велики покушај да се утврде правила ресавског правописа.
Константин се ослањао на реформу Светог Јевтимија Трновског, а правопис је враћао изворној, ћирилометодијевској норми, по узору на зетско-хумску, бугарску и грчку традицију. Његова правила неки су касније сматрали сложеним, али сама чињеница да је у 15. веку у Србији написан обиман трактат о правопису сведочи о научном напретку тог доба.
„У дане благочестивог Деспота Стефана“
Записи у рукописним књигама
Књиге Деспотовог доба
1402.
„Свете и божанствене књиге“ које еклисијарх Варлаам прилаже Дечанима.
1407/8.
По Деспотовом налогу хиландарски монах Григорије исправља српски превод Зонарине Хронике.
1408.
Писар Радич преписује Посни триод „по налогу великог господина све српске земље“.
1413.
Јеромонах Јован у манастиру Лешје, по Деспотовом налогу, преписује панегирик.
1418.
Четири Књиге о царевима преведене са грчког под гором Прозрак, код Љубостиње.
1424.
Поп Панарет, упоредивши текст са грчким, бележи мањкавости затеченог превода.
1426.
Поп Венедикт на Светој Гори довршава превод Шестодневника „у дане мудрога и милога и славнога Деспота Стефана“.
Према истраживањима Ирене Шпадијер, данас је познато више од двадесет књига које су припадале Деспоту - међу њима Лествица у светогорском манастиру Светог Павла и Тумачење Јеванђеља у румунском манастиру Њамц.
Покретач ресавске ренесансе
Деспот књигољубац
Деспот се, бележи Григорије Хиландарац, толико старао о књигама „као да никаквих других брига и послова није имао“. Сматра се да је наручилац чувеног Минхенског псалтира. Карловачки родослов каже да је „многа писанија превео од грчких писанија, више од других бивших пре њега“.
- Слово љубвеЕпистола у акростиху, химна љубави - врхунац српске средњовековне поезије.
- Натпис на косовском стубуСвечани епитаф на месту Косовског боја, вероватно 1402-1404.
- О будућим временимаСпис који је Деспот вероватно сам превео са грчког, између 1400. и 1407.
Од Крушедола до Русије
После пада Деспотовине
Ресавски траг
Ресавски правопис био је норма до сутона српске државе - њиме је писан и Вараждински апостол из 1454. године, по наруџбини Катарине Бранковић. После пада једни монаси одлазе са Бранковићима у Срем, на Фрушку гору и у Крушедол, други у Влашку, а Пахомије Логотет у Русију - носећи правила Ресавске школе, Житије Деспота Стефана и његов култ. Други остају око Пећке патријаршије и Дечана.
Векови касније
Без мане
И два века касније преписивачи су тражили ресавске узоре. Инок Михаило 1638. године преписује Апостол са „старих преводника ресавских“; поп Манасије из Трнова 1644. моли читаоце да његов препис исправе према изводима „трновским и ресавским“.
„од старих преводника ресавских који немају никаквог порока“
Иако опустео, манастир Ресава остао је мост између прошлости и будућности - чувар хришћанског наслеђа који је традицију спојио са идејама хуманизма које су тек долазиле.
ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ