Свети Деспот · 1377 – 1427
Деспот Стефан Лазаревић
Свети Деспот Стефан Лазаревић, познат и као Стефан Високи, син је кнеза Лазара и кнегиње Милице и ктитор манастира Манасија. Изузетан војсковођа, државник, дипломата, писац и песник, успео је да у тешким временима сачува свој народ. У црквеном и народном сећању остао је упамћен као пријатељ Божији - Свети Деспот.
КТИТОР МАНАСИЈЕЖитије
Живот Светог Деспота, по Житију Константина Филозофа и другим изворима
I · 1377 – 1402
Син косовског кнеза
Стефан је рођен 1377. године у Крушевцу, као син кнеза Лазара и кнегиње Милице. Имао је дванаест година када му је отац погинуо у Косовском боју, на Видовдан 1389. године, а државом је, док није одрастао, управљала мајка.
После Косова Србија је морала да плаћа данак и шаље помоћне чете султану. Као турски вазал, Стефан се борио на Ровинама, код Никопоља и у бици код Ангоре 1402. године, где је показао изузетну храброст. Убрзо потом, преко свог посланика Ајдина, издејствовао је и ослобођење сестре Оливере, коју је, као Бајазитову жену, Тамерлан после битке држао у ропству.
„Подићи ћу већу и лепшу.“
- дечак Стефан, гледајући цркву коју је подигао његов отац
Из Цариграда се враћа као деспот
II · 1402 – 1413
Деспот и Бели град
После Ангоре, 1402. године, Стефан стиже у Цариград, где му цар Јован VII Палеолог додељује деспотско достојанство - једну од највиших титула тадашњег византијског света. Исте године, код Грачанице, у боју побеђује Ђурђа Бранковића и Турке.
У савезу са угарским краљем Жигмундом добија Београд, обнавља га и чини престоницом Српске деспотовине.
Државу уређује и законом: 29. јануара 1412. године, у Некудиму, потврђује Закон о рудницима за Ново Брдо, који су саставила двадесет четири „добра човека“. Следеће, 1413. године, у бици под Витошом, у којој је Деспотова војска имала одлучујућу улогу, поражен је Бајазитов син Муса.
- 1402
- Деспотска титула, у Цариграду
- Београд
- Нова престоница Деспотовине
- 1412
- Закон о рудницима
„Гледајте, гледајте Лазаревог сина!“
- Турци код Грачанице, кад угледаше Стефана у боју
Мачем, али и пером
III · крај XIV – почетак XV века
Слово љубве
Деспот Стефан није био само војсковођа и државник, већ и писац. Његово „Слово љубве“, написано око 1409. године и највероватније упућено брату Вуку, песма је о братској и божанској љубави, сложена у акростиху. Оригинални рукопис, који је Ђура Даничић сматрао Деспотовим аутографом, уништен је у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године, а текст је сачуван у препису из половине XV века.
Њему се приписују и натпис на мраморном стубу на Косову и „Надгробно ридање над кнезом Лазаром“, сачувано у одломку, као и превод списа „О будућим временима“.
Из „Слова љубве“
Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
А изнад свега - задужбина
IV · 1406 – 1418
Ктитор
Деспот је 1406. или 1407. године почео да подиже Манасију, тиху обитељ у коју је сакупио „са свих страна веома умне и изузетне монахе“. Ту, у својој задужбини, начинио је себи и гробницу.
Манастиру је приложио села и винограде по читавој својој земљи и потврдио их повељом, која није сачувана, а даровао му је и богослужбене књиге и скупоцене иконе украшене бисером и златом. Црква Свете Тројице освећена је о Педесетници, 15. маја 1418. године.
„И облаци тамни разиђоше се, и засија нам сунце.“
- из Деспотове повеље Хиландару
Повеље
Даровања светињама
Деспот је даривао и многе друге манастире - на Светој Гори, у Србији и у Влашкој.
- 1406 · 1411ХиландарСто литара сребра годишње из Новог Брда, а потом и села код Новог Брда и у Левчу.Повеље
- 1407 · 1427Велика ЛавраЧетири села, уз годишњи помен; пред крај живота и два сребрна, позлаћена свећњака.Повеље
- 1417ВатопедШездесет литара сребра годишње из новобрдске царине и село Копривница.Повеља
- 1395РусикЗаједно са мајком и братом Вуком - села и петсто крушаца соли годишње.Повеља
- 1414/15МилешеваПет села у Моравицама, у знак захвалности што му је Бог, молитвама Светог Симеона и Светог Саве, по други пут даровао живот.Повеља
- 1406Тисмана и ВодицаВраћа влашким манастирима девет села код доњег Пека.Повеља
Владар који је мислио на оне после себе
V · 1424 – 1427
„По Ђурђа, по Ђурђа“
Немајући наследника, Деспот се на сабору у Сребрници под Рудником, 1424. или 1425. године, побринуо да државу преузме његов сестрић Ђурађ Бранковић.
Упокојио се 19. јула 1427. године, у месту Главица. Кренуо је у лов, а онда почео да се њише на коњу; пратиоци су га прихватили с обе стране и одвели до шатора, где је само једном изговорио: „По Ђурђа, по Ђурђа!“ До јутра више ништа није рекао, а тада је предао дух свој Господу.
Тело је пренето у Ресаву и положено у његовој задужбини, „с десне стране уласка у храм“. На месту где је умро, Ђурађ Зубровић подигао је мермерни кенотаф, који се данас налази у порти Цркве Светог пророка Илије у Марковцу код Младеновца.
„Оплакуј, опет, Бели граде, таму!
Вођа народа као цвет прецвета и отпаде.“
Народ га није заборавио
VI · 1427 – данас
Свети Деспот
Деспот је још за живота поштован као личност изузетних духовних квалитета: монах Јефрем написао је за њега Молбени канон, у коме га велича као идеалног владара. Око 1431. године Константин Филозоф саставио је његово Житије, а пре званичне канонизације народ је доносио болеснике у манасијску цркву, на место где се веровало да је Деспотов гроб.
Патријарх Димитрије прогласио га је за светитеља на бденију 19. јула 1927. године. Гроб Светог Деспота пронађен је 2006. године у наосу, уз јужни зид западног травеја, а његове мошти данас почивају у кивоту у Цркви Свете Тројице.
- око 1431
- Житије, Константин Филозоф
- 1927
- Проглашен за светитеља
- 2006
- Пронађен гроб у Манасији
Читајте даље
Литература о Светом Деспоту на нашем сајту